Suvača

Jedinstven spomenik srpske arhitekture, mlin koji su pokretali konji, podseća Kikinđane, ali i goste da u gradu imamo remek delo iz 1899. godine.

Od nekoliko desetina hiljada, preostale su svega dve suvače u Evropi – u Kikindi i Sarvašu (Mađarska). Njeni savremenici su znali, a Velikokikindski pisari zabeležili, da je 1781. godine u našoj varoši bilo sedamnaest suvača, dve decenije kasnije trideset dve, a najviše ih je bilo 1847. godine, čak pedeset jedna.

U kružnoj zgradi Suvače, prečnika nešto ispod dvadeset metara, sa kupastim krovom prekrivenim biber crepom, smešten je uređaj za mlevenje. Njegov pokretački deo bio je veliki točak (postavnjen vodoravno), sličan točku seoskih kola koji su pokretali upregnuti konji, obrtali drvenu osovinu i pomoću takvog mehanizma pokretali teško mlinsko kamenje. Nije se mlelo samo žito, već i paprika i biber. A priča kaže da je žito bilo tako fino samleveno, da se brašno iz kikindskih suvača pročulo i do bečkog dvora. U proseku za jedan sat rada moglo se samleti stotinak kilograma žitarica.